MILENKO STOJČIĆ   MISAO SAVIJENA U ŠKOLJKU

 


MISAO SAVIJENA U ŠKOLJKU

Papir je fenomenalan! Zašto? Teško je probiti ''pokoricu'' papira, bijeli himen! Zašto? Redov papira sliči i priliči kamenolomcu! ''Pečate'' ove izvodnice ''priveden'' je papiru, razbija glavu nad njim, njegovim najbjeljim ogledalima - ''zahvaljujući'' slikaru Zoranu Mujbegoviću, čija izložba crteža traje u galeriji Doma kulture Banja Luka. ''Djavo - fenomenolog'', pritajen u papiru udara slikara ( i nas, gledaoce) strasnim strahovima iza kojih ostaju ''kreativne rane''. I zaista - kućeš ljepšeg (težeg) zadatka od onoga: ''prelistati Biblioteku, pregledati Galeriju i skupiti, u glavi, sve ''priznanice'' o muci, kugi, ''trudu'' i ''čudu'' u Papiru! Ovaj prestravljeni izvijestilac i ne radi ništa drugo nego ''prevodi'' Mujbegovićeve strahove nad ( i ''u'') papirom na svoj ''papirnati mlin''. Katalog koji ''smekšava'' izložbu crteža Zorana Mujbegovića svojevrstna je autopoetička čitanka, slikareva početnica o ''istoriji bolesti'' nad papirom. Upitnik sam vaskrsava na usnama: čiji je papir strašniji, ''dublji'', ''nagazniji''? Slikarev ili pišćev? Ili su slikar i pisac ''ravni'' pod listom, podjednako ustrašeni?



Prispomenut je kamenolomac! Ne za džabe! Papir je kamen, kemen je papir! Macola je olovka, olovka je macola! kamenolomac ''ulazi'' u kamen mišićima, zamahom iz petnih žila. Kamen (i papir) ne primaju u se ''ubice'' i ''siledjije''. Kako, dakle, naći prvu riječ, prvu ranu na nevidljivoj posteljici lista i kamena? Zna Mujbegović: ''Papir je svest i spoznaja, trag linije i fleka. Obris i mrlja. Slovo i Znak. Akvarel papir... Sa strukturom... Flis. Paus. Arš. Bristol. Bilo kakav... Protkan nitima... Odličan i nikakav...''

Tako Mujbegović vrača nad papirom - ne bi li se otvorio, ''smilovao'' tajnoviti ''papir sa strukturom''.  Papira se brzo ''prejedeš'', on ti brzo ''dodje glave''. Iz toga ti je biježati iz jedne ''papirnate strukture'' u drugu. Papir je ''teška hrana'' za ''moždanu probavu''!. Kamenolomac, slikar i pisac tiho uće da ''miluju'' i ''krune'' svak svoj papir, svak svoj kamen. Papir i kamen, šapnimo radi uroka, imaju oko sebe nevidljivu maramicu kojoj treba naći ''obrub'' i ''šav''. Samo ''putem obruba'' i ''šav - stazom'' može se ''unutra''...



Još ne rekosmo: Štap! Dakle: Štap! Na svakom crtežu Zoran Mujbegović se ''podbočio'' štapom, stilusom, kistom! Stilusom - Macolom - Olovkom! Štap Mujbegovićev je troimen, božanski otešćao: ''Štap je središte i osa sveta i oružje u rukama Bogova. Udar štapa o zemlju je začetak groma i vatre. Štap je nevidljiva sila mudraca i vozilo njihovih putovanja kroz slojeve i svetove... Štap boli i mržnje. Štap moći i mudrosti.'' I to je, dakle, štap! Mnogoimeni štap! Onaj kojim podbačaš svoju tešku, predstravljenu glavu i onaj koji ti ''misli o glavi''. Slikar, pisac, kamenolomac - vidim ih kako se ''poštapaju'' svak u svome Svijetu, u zatočeništvu. Šta bi Prometej da je imao štap! Da štapom čarne u svoj sudnji kamen, da ga sebi ''oljepša'' i ''olakša''. Da ga štapom kucne, da ispiše štapom svoje ime u kamenom zaru. A Školjka... Školjka, Mujbegovićeva ''pomirljiva figura'' izmedju štapa i lista... ''Gomila raspadnutih školjki kao gomila reči poredjanih u nizu. Mrlja, obris i linija. Iz školjke se sve radja i ona je početak svega, praiskonski zvuk. Aum. Školjka je najdraža reč a njen biser je znanje srca...'' Misao savijena u školjku... Štap zarinut u Tijelo, zglačano mišlju vode, dahom ribe, muzičkim šmirglom talasa...
Milenko Stojičić