PREDRAG VUJANAC   ČOVEK SA BEZBROJ ZANIMANJA

 


ČOVEK SA BEZBROJ ZANIMANJA

Urbanista, arhitekta, enterijerista, dizajner plakata za film “Maratonci trče počasni krug”, ugostitelj, pisac horoskopa, književnik i izdavač knjiga, kompozitor ambijentalne muzike, a po obrazovanju i sopstvenom izboru - slikar. Sve je to i još mnogo toga bio i jeste Zoran Mujbegović Muja.



Pre 62 godine rođeni Beograđanin, sada po mestu življenja i po opredeljenju Valjevac, jedan je od onih ljudi čija je životna i raznovrsna stvaralačka biografija inspirativna i za roman. Pogotovo kada tu biografiju pišu neobične ideje glavnog junaka.

Kad sam 1974. završio Akademiju likovnih umetnosti, ukapirao sam da moram da odredim šta ću da radim u životu ako želim da živim tako što ću tri-četiri meseca godišnje provoditi na moru. Mogao sam da budem samo slobodan umetnik. Ali pošto ne možeš da živiš samo od prodaje vlastitih slika, shvatio sam da je najbolje da se sa strane bavim sa hiljadu drugih stvari od kojih ću živeti, a slikaću za sebe - priseća se kako je odabrao sopstveni modus vivendi.

A skoro da je radio baš svih tih hiljadu drugih stvari, ali nije prestajao da bude - slikar. Prve pare zaradio je već 1975. u urbanizmu. Kao honorarac u beogradskom CEP popisivao je domaćinstava na području Bajine Bašte, Tare i Perućca, gde je radio urbanistički plan.

Nosio sam fotoaparat i blokove i svaku kuću koju sam popisao usput sam fotografisao i crtao. Od toga sam napravio knjigu „Seosko dvorište na teritoriji  Bajine Bašte“, pa onda dve studije o tremovima starih srpskih kuća - priča Muja.

Zahvaljujući tome, nakon par meseci je od popisivača postao saradnik CEP-a. Usledile su urbanističke studije u zemljotresu 1979. razorenog Crnogorskog primorja, pa angažman u „Beograd projektu“. Fasada na zgradi „Lutrije Srbije“ je Mujina iz tog perioda.

Prijatelj Mirko Beoković ga je uvukao među filmadžije - u „Jugoslavija filmu“ su dizajnirali plakate za domaće i uvozne filmove.

Čuveni plakat za „Maratonce“ delo je njegove ekipe, ali i „Varljivo leto ‘68“, „Lepota poroka“, „Lager Niš“...

Sećam se da sam se danima mučio sa krugovima na originalnom plakatu za „Maratonce’“ u kojima su portreti Topalovića. A to bi danas na računaru napravio za sat i po - objašnjava Muja.

Dar za plakate potom ga je odveo u Kan tokom prikazivanja „Ko to tamo peva“, gde je Mujina dizajnerska ekipa dobila nagradu festivala za najuređeniji štand.

Tokom 80-ih zadržali su ga čak tri godine u istarskom gradiću Motovunu, ali - kao ugostitelja.

Divna epizoda, iako sam na početku skoro bio proglašen za italijanskog iredentistu jer sam kafić nazvao „Montona“, po starom imenu Motovuna. Tri godine dobijao sam nagrade za najuređeniji ugostiteljski objekat u Istri, tamo je moja ćerka Milica prohodala, tamo sam osnovao turističko društvo kojem sam i poklonio tu kafanu. Bio sam tamo opet pre par godina, kafić se i dalje zove isto kako sam ga nazvao, na vratima je i dalje znak koji sam napravio u kovanom gvožđu - kaže Muja.

Posle ugostiteljstva sledi arhitektura - od 15 dobijenih nagrada posebno izdvaja jednu, svetsku, koju deli sa čuvenim Vladom Macurom. Američki institut za arhitekturu i urbanizam nagradio ih je za projekat „Održivost prigradskih nasilja na primeru Mirijeva“. Tu je još 25 objavljenih autorskih studija i nagrada Oktobarskog salona arhitekture. I prvi beogradski mural na zgradi CEP-a, koji su uradili pokojni Goran Božović i on.

Onda je krajem tih 80-ih došla prva privatna izdavačka kuća u tadašnjoj SFRJ - „Arion“.

Mnogo smo knjiga izdali, a zarađivali smo na horoskopima jer smo na tržište prvi počeli da izbacujemo štiva o paranormalnom. Ne krijem, mnogo toga je tada šminkano jer sam voleo da napravim knjigu a da izgleda kao da je, recimo, reprint knjige iz 16. veka - kaže Muja.

Tada se rodio i njegov alter ego - Nikostrat Saronski, kako se Mujbegović potpisivao kao autor raznih zodijačkih dela. „Jednom, slučajno, u Narodnoj biblioteci čujem od bibliotekarke kako kaže ’bože, koliko ovaj Nikostrat Saronski ima knjiga a mi nemamo u katalogizaciji njegovu biografiju’. Tako ja za sledeću knjigu izmislim da se Nikostrat rodio 1590, a ja sam rođen 1950, u Vajsburgu (Beogradu), sve tako da mu biografija liči na moju sopstvenu. I tako je Nikostrat zaveden u katalogizaciji“, otkriva Muja.

Bio je i u politici, ali - ovlaš. U „Otporu“ se, na poziv sestrića Rastka Šejića, bavio dizajniranjem čuvenog simbola tog pokreta, pa i taj zaslužuje demistifikaciju: „Malo se zna da je ideja o tom simbolu došla iz kompjuterske igrice ’Civilizacija’, gde je umesto kursora pesnica“, kaže Muja.

Mogao je da se bavi i politikom, ali nije - ponuđeno mesto pomoćnika ministra kulture u DOS-ovoj vladi ga nije zanimalo, ali je kasnije u Koordinacionom centru za KiM radio stripovane publikacije kako bi stranim političarima pokazao šta u istorijskom i kulturološkom smislu Kosovo znači Srbiji.

Tako su nastale uporedne slike Notr dama i Pećke patrijaršije, Jovanke Orleanke i Kosovke Devojke ili Ričarda Lavljeg Srca i Miloša Obilića. Na to sam strašno ponosan, kaže Mujbegović.

I tako, dok se sve to vreme bavio „sa hiljadu stvari sa strane“, Muja je slikao. Trenutni bilans je 45 samostalnih izložbi, a da nijedna nikad nije - ponovljena.

Kompozitor Nikostrat ostao kratkih rukava Taj vampir Nikostrat, pošto je rođen 1590, autor je 35 jednočasovnih CD-a ambijentale muzike. Autor je, naravno, Mujbegović, koji se u slobodno vreme na kompjuteru „igra“ komponujući najrazličitije zvučne semplove u kombinaciji sa, recimo, govorima dalaj-lame i nekih egzotičnih instrumenata. „Tu muziku sam kačio na ’torente’, stavljajući da je autor Nikostrat Saronski. Omot svakog albuma je bila neka moja slika. Neko je sa interneta skinuo sve albume. Čuo sam da su ih u Holandiji i na internetu prodavali za 15 evra komad, ja ni centa od toga nisam video. Ali na Nikostrarov imejl je pre par godina stiglo pitanje: Da li bi napravio koncert u Americi? E, ne bih“, kaže Muja.
Predrag Vujanac