ZORAN GAŠI   KRTOLJSKO MORE

 


KRTOLJSKO MORE

Kada se more unese u likovni doživljaj na način kako ga Mujbegović unosi, kamenica ispod polja krtoljskog, bojama koje se mogu definisati kao obojenosti predmeta samo sa značenjima tajne, onda se, ma koliko izbegavali susret sa tajnama mora, po sledu iskustva ipak nadjemo na prostoru oivičenom ali ne i skučenom, likovnim sredstvima. Srećna je okolnost da se u takvim trenutcima Mujbegovićeva umetnička meditacija transformiše u novi poetsko-muzički mizascen, proširujući tako svedeni minimum na večno pitanje osvetljeno i do dna nastanjeno kao tajanstveni red prirode. Amfore, metafore, vodeni talog, cipoli iz blata, popijeni ulignji, sa usijanog ferala, fonge izvadjene grabuljicom jedne ruke, krok, malenkost od Novoga i poteži limu, svi razgovori pod lozom Laza Markova; suočavanje znacima i simbolima sa zajedničkim kodom. More koje udarajući u zaliv budi, taloži svoje seme razdora, ili spasenja na kamenu hrid. Ali, nisu uvek odnosi izmedju probudjenog detinjstva i pobunjene umetničke strasti uvek i sveobuhvatno sinhronizovani. Zadatak muza je da tanani pramičak sećanja izdvoji i ulije u osudjen i davno zaboravljeni svet senki, pa makar i privremenim statusom života.



Crtežima iz kojih je uhvaćeno talasanje dna planktona i kostiju, Mujbegovićev je svet otključan i pred gledaoca postavljen kao erupcija psihologije dna, po kojem ''nerado'' hodamo. Ni za trenutak nema zatišja u akvarijima uhvaćene i pretpostavljene religije ''slike priklona''. riba iz vrša nedozvoljenih i pocepanih mreža. Možda je samim osećanjem pripadnosti pri moru krtoljskom zakon prirode uhvaćen i oplemenjen zvucima trezvene ljubopitljivosti pesnika, očevica, kakav je Mujbegović. Crtež koji balansira ka slikarstvu, lakom linijom i mekom bojom potpuno definisanom po formi crtež koji isijava i diše plućima grafike, dovoljno snažno da sam za sebe otvari prostor za obitavalište jedne široke razgradjujuće umetničke preokupacije sna.

U toj na izgled ekstravagantnoj i modernoj liniji, lako se susreće i poreklom likovne preokupacije otkriva dužnom slikom slikar, kojem je ''služba'' u okviru tradicije otvoreno i neuhvatljivo memoriranje tonova, oblim linijama, samo supstrat za dvostruki izraz likovne gradacije. Na relaciji more - san i obrnuto, san o moru, kojem je topla postelja voda da utone i do same smrti. U izbegavanju prenaglašenog govora, smrt je prošlost, ali i nesvesna asocijacija o mogućoj budućnosti. Kada iz morske dubine ispliva na površinu do spila... kam krtoljski u vodeni spektar od pene, sunčev zrak razliven oštrim mrljama, zadivljen i zagledan u zelenu vodu zaliva Bokokotorskog, i sunce koje meri vreme do polupadanja...

U tako detaljnom i nataloženom osećanju reda, po pesku, koji izbrisuje tragove nastale od Mujbegovićevih koraka - korena, ima i jedna posve neuhvatljiva i zvanično neprevaljena misao koja je, iz usta i ruku i glave ''prirode maga'' jedina u stanju da se demantuje, ili potvrdi novim snovima.
Zoran Gaši